Screencasts – Why, oh God, Why?

Nekad davno, u starim dobrim vremenima, imali smo uputstva... I ona su funkcionisala taman kako treba.

Kad bi neko postavljao glupa pitanja, ljubazno bi ga uputili na uputstvo sa „RTFM“ frazom.

Onda, neko je shvatio da su uputstva prepuna informacija koje nikad neće biti upotrebljene, i odlučio da napravi objašnjenje koje je lako za praćenje, da poštedi ostale korisnike i developere traćenja vremena koje je potrebno da bi se pročitalo uputstvo... i tako je nastao tutorial.

Tutoriali su dobra stvar – uglavnom pogađaju problem „u centar“, štede gomilu vremena potrebnog za pretragu uputstava, i što je najbitnije, daju jednostavno korak-po-korak objašnjenje tako da se ne izgubite u procesu. Naravno, svaki dobar tutorial je imao referencu na odgovarajuće uputstvo, za one koji imaju detaljnije prohteve. Dodajte tome google pretragu, i imate tutorial za sve što vam padne na pamet, očas posla.

E onda je došao „buzz“ o web 2.0, user-created sadržaj, socijalno umrežavanje, glupi blogovi, foto blogovi, video-blogovi i ostala sranja.... i usred svih tih „vlog-ova“, neko je smislio video tutorial umesto dotadašnje pisane forme, kao novo veliko otkriće.

Tako sada, kad googlate tražeći tutorial o nečemu, u mom slučaju uglavnom vezano za web razvoj, dobijam tone jebenih „screencast-ova“ umesto solidnog, tekstualnog, tutorijala.

Da se razumemo, screencast-ovi ne moraju obavezno da budu loša ideja. Na primer, ako pravite tutorial za 3D, CAD, video ili foto montažu ili aplikaciju, ovo je verovatno bolja ideja od pukog teksta, i to je sasvim OK.

Ali zašto, o bože zašto, bi neko napravio screncast za nešto što može da se objasni u nekoliko rečenica teksta?

Da stvari butu gore, uglavnom im treba dosta da se downloaduju (da, ponekad 2-3 minuta čekanja umesto momentalnih rezultata može biti previše, a često je to duže od 2-3 min), traju predugo (šta, 10 minuta za par klikova i linija teksta?), i uglavnom su na lošem engleskom sa teškim akcentom, najčešće indijskom, nemačkom ili nedajbože francuskom. Ne mogu da odlučim koji zvuči posranije kad vam treba tehnička informacija (a ne zabavni akcenti).

Autori takvih video-tutoriala se pride fokusiraju na beznačajne stvari, tipa kako uneti tekst u textbox, ili komentarišući, na primer, kako „morate da skrolujete“ da bi videli ostale opcije (kao da ste vi retardirani pa ne kapirate), ili prosto prave gomile grešaka u kucanju pa ih popravljaju usred screencasta, a vi sve to morate da gledate i sačekate da se debil smiluje i otkuca to što je hteo. Mislim, zamislite da ste morali da uživo da gledate kako ja kucam ovaj post. Dosadno, a?

Ponekad i sam govor, sem što ima grozan akcenat, nije govor nego mrmljanje u bradu, i to toliko nerazumljivo, da su vam bukvalno potrebni titlovi da bi ste razumeli o čemu jebeno pričaju. A sami ti titlovi bi vam bili dovoljni i bez video komponente, i tad bi se zvali „tutoriali“. Ko je ovde blesav?

I tako morate da gledate četvrt sata video klipa, samo da bi shvatili da ste istu stvar mogli da pročitate i ukapirate za 2 minuta samo da je bila napismeno umesto u vidu screencast-a. E to ja zovem gubljenje vremena. I to sve ako razumete mrmljanje na talibanskom akcentu.

Od takvih autora i ne očekujem mnogo pametnog, pa ne iznenađuje što su mnogi screencastovi pravljeni za jednostavne stvari koje podrazumevaju bukvalno 3-4 klika, koje bi (mada, možda grešim), i retard ukapirao, tipa „kliknite na dugme „Upload“, izaberite sliku, klinite „OK“.

Poenta priče – ako tutorial može da se predstavi u tekstualnom obliku – nemojte praviti video! Video je (kao što mu naziv kaže) za objašnjavanje vizuelnih stvari, i ako se takva potreba javi, slobodno napravite screencast, onda je to OK, ali nemojte zagađivati već prezagađen internet vašim glupim, besmislenim klipovima, ili ih bar nemojte obeležavati kao tehničke, kako ih Google ne bi izbacivao u svojim rezultatima. Hvala.

Ili se možda ova web 2.0 generacija toliko iskvatila da je zaboravila da čita, i radije bi presedela kroz 10-20-minutni video umesto da pročita par tričavih rečenica?

Borba protiv prokrastinacije, deo 1

Ok, sama činjenica da pišem ovaj post, je moj početak borbe protiv prokrastinacije.

Ako ne znate o čemu govorim, pravac Wikipedia - procrastination. Ukratko to je odlaganje poslova - odlaganje u nedogled. Ono što se u našem narodu zove lenjost.
Neću da ulazim u uzroke iste, ali kod mene su duboko ukorenjeni.
Kad god mi stvari krenu kako treba, tj. ispred mene se pojavi niz manje ili više teških zadataka, po čijem kraju ja mogu veoma da profitiram (u bilo kom smislu), e ja lepo krenem da palamudim, i da jedan po jedan zadatak pomeram, odlažem... I tako redom, jedan task povlači drugi, do tačke kad se sve nagomila i uveže u nemoguć čvor, čije razrešavanje prevazilazi moje mogućnosti, a i mogućnosti superčoveka. Onda kreću izgovori, što pred sobom što pred onima kojima sam obećao da će nešto biti urađeno, dok se ne zapletem do te mere da ljudi počnu da gube nerve i dižu ruke od mene, ili me sateraju uza zid - sve zavisi od toga šta im dugujem.

Ne bih detaljisao, ali moj repertoar laži i poluistina za kupovinu vremena, kao i izgovora je pozamašan. Možda u nekom momentu to stavim u pisanu formu - ponekad takve stvari mogu i da pomognu, ako se upotrebe u "prave svrhe".

Evo, i dok ovo pišem u cajtnotu sam - dugujem pare, koje ću dobiti tek kad završim posao koji dovršavam već mesec dana, a već sam dogovorio drugi, veoma unosan posao koji je poprilično hitan.

Plan ovog bloga, to jest postova na ovu temu je da sam sebi ukažem kako da se izborim sa tim problemom. Ako pri tome pomognem i nekom drugom, tim bolje. Pošto malo istražujem na tu temu, neće biti čudno ako su sve moje ideje zapravo plagijat već postojećih...

Dakle, od nečeg se mora početi. Moju situaciju sam već opisao, znači počinje se od gužve i gomile zakasnelih obaveza.

Za organizovanje vremena postoji tona načina - kalendari, to-do liste, post-it beleške u raznim oblicima, blogovanje, alarmi, podsetnici... Najbitnije od svega ovoga je želja za promenom (to bi vam svaki psihijatar rekao, u kakvom god da ste sranju), i pridržavanje planiranih obaveza.
Ovo potonje je najteže, ali da bi se čovek pridržavao plana, on mora da ima neke veze s realnošću.

Ameri bi to nazvali "Getting Things Done" (GTD), pa iako se ne držim toga jer su mi ideje sa 43 fizičke ili elektronske fascikle krajnje nezgrapne, sviđa mi se filozofija i pokušavam da iskoristim one njihove ideje koje su meni praktično upotrebljive.

No da ne pričam u prazno, krenuću od stvari s kojom sam ja počeo - TO DO lista.

Naravno, počinjao sam ja sa to-do listama zilion puta, ali se to vrlo često svodilo na mrtvo slovo na papiru, ili na neku zabelešku koja mesecima stoji negde na desktopu...

Elem, pošto imam gorepomenuti zilion obaveza, najprioritetnija je ona od koje se živi, tj projekat koji prvi treba da donese pare. Igrom neverovatnih slučaja, to je ujedno i stvar s kojom najviše kasnim.
Stvar je počela odugovlačenjem početka, lutanjem i praznim hodom, par propalih početaka, sve do momenta kad sam jedno veče, dan pred no što ću morati da pokažem ljudima da sam bar nešto uradio, batalio sve fensi metode koje sam razmatrao i uzeo da radim posao onako kako najbolje znam.

Prerana optimizacija je koren svog zla.

Dakle, uzeo sam da radim stvar pešaka, i ubrzo došao do neke osnove... Tu su se već nekako iskristalisale pojedinačne obaveze, i počeh da pišem na papir nešto što je spontano ispalo to-do lista.

Vremenom sam shvatio da je atomizacija ovakve liste veoma bitna, kako bi se posao dovršio na vreme. Ja sam, što se toga tiče, poprilično konzervativan, i nikad mi nije uspevalo da misli organizujem tako što ih unosim u kompjuter, nego isključivo papir i olovka.
Međutim, manipulisanje takvim podacima po bloku brzo pretvara lepo organizovan spisak u džumbus nerazgovetnih žvrljotina i simbola. Od elektronskih post-it ceduljuca po desktopu sam davno odustao, nikad se nisam privikao na njih. A nisam nikad koristio ni papirne, uostalom.

Veliki preokret se desio kad otkrih sajt koji svima preporučujem: todoist.com .
U pitanju je, pa, u suštini sajt za menadžment to-do lista, ali se ultra jednostavnim i zgodnim interfejsom, toliko praktičnim da me je bukvalno naterao da batalim papir i olovku i krenem da, za sad poprilično efikasno i predano, koristim ovaj sajt.

Za gotovo sve akcije postoje ili shortcuti s tastature, ili tokeni koji se unose prilikom unosa task-a (npr. !p1 je task prvog prioriteta, @fixme će dodati label "fixme", itd.

Toliko za sad... Vreme je da odmorim 10-ak minuta od gledanja u ekran, pa da se bacim na sleeći zadatak, da se ne bi ovo pretvorilo u još jednu zanimaciju za ubijanje vremena koja odlaže neodložive zadatke...

Prvi web sajt ikad

Juče je u moju firmu došlo dvoje, hm,
"web dizajnera" u pokušaju, pa sam ja dobio u zadatak da im "podignem" sajt...
Prekinuću ovde, za sad. Flashback na moj prvi web sajt... (Uzgred, baš me zanima kakva su vaša iskustva/prisećanja, dragi nepostojeći čitaoci.)
Dakle, moju prvu stranicu sam postavio na internet negde u periodu '96/'97... Naime, u "Računarima " je izašao dodatak -- HTML 3.2 referenca, a ja, pošto nisam imao pametnija posla , odlučih da se malo pozabavim tom novom tehnologijom. Kako tada nisam imao računar (moja stara 386-ica je, nakon crkavanja hard diska, rasprodata u delovima, a za nov nisam imao para), bio sam osuđen na računarski centar ETF-a, i tadašnju opremu koja se sastojala iz VAX terminala. Da, onih zelenih, text-only terminala, preko kojih ste se mogli ulogovati na neku od dostupnih Unix ili VAX mašina. Naravno, iznerviran situacijom, skucah onako u naletu gnevno-očajne dosade nekoliko glupih stranica, koje su se svodile na neko nerviranje kroz zajebanciju, u skladu s mojim stanjem (začudo, imao sam 2000+ hitova za 2 meseca, i čak i par mailova!).
Sledeći pokušaj je bio kad sam se dočepao kompjutera, i natrapao na NetObjects Fusion (valjda se tako zvao). Naravno, vođen glupavom filozofijom programa, sklepao sam šaren i glasan sajt, no vrlo brzo sam skapirao da to nije to, tim pre što nije mogao da se edituje source... Tako da njega ne bih baš ni računao, tim pre što ta stranica nikad nije ugledala svetlost dana, da ne kažem interneta.
E, prva stranica koju sam zaista postavio, zajedno s još par drugara, u "komercijalne" svrhe, je bila ručno kodirana u HTML-u, imala je i neki elementarni CSS, i iako je obilovala narandžastim i crvenim nijansama, i dalje smatram da je za taj nivo bila elegantno dizajnirana, i dan danas se ne stidim tog sajta.
Poenta svega ovoga: čak i kad sam radio u NOF-u, stvari nisu bile "sklepane". Vodio sam računa da slike budu optimizovane, da stilovi budu koliko-toliko optimizovani. Nikad nisam bio neki dizajner, ali sam izbegavao da mi stranice budu "kazna za oči", a kamo li da spadnu u kategoriju "nek sva čula pate". Pokušavao sam da se držim zdravog razuma i logike da je kod i sama stranica treba da bude relativno čista.
Elem da se vratimo na vajne "dizajnere". Dakle traže ljudi da im podignem stranicu. Ja polu-zbunjeno pitam (pošto je očito hosting išao preko moje firme), da li im trebaju FTP podaci ili šta? Oni onako još zbunjeniji od mene, ne znaju ni šta je FTP, ali eto doneli su disk sa stranicom.
Ništa, krenem da uploadujem stvar, onako usput im objasnim kako se to radi, naravno shvatim da su oni sklepali sajt... Sklepali je najbolji izraz, jer ono što je usledilo je blagi užas.
Još dok je upload išao, primetio sam da ima nekoliko ogromnih fajlova.
Ispostavilo se da većina slika nije ni risajzovana, a kamo li optimizovana, nego su oni to prepustili browseru. Zapravo, sajt je iznabadan u DreamWeaveru, a slike su korigovali ručno, direkt iz DW.
Tako je u pozadini navigacije završio gif od skoro megabajt, koji čak nije proporcionalno razvučen (tj skupljen) nego onako "odoka". Pozadina stranice je gif od 300kb, a ima i još par slika koje su onako u full-size direktno s fotoaparata postavljene.
Dalje, nisu znali da treba da postoji index.html nego su stranice imenovali kako im se svidelo, a imali su gadnih problema s borderima oko slika koje su navigacioni linkovi (da, svi smo naleteli na to na početku karijere, ali smo brzo naučili makar za border="0").
Još je povrh svega ubačen neki flash, koji je u suštini neki slideshow (verovatno izgenerisan nekom od milijardu takvih aplikacija).
A kako je to uklopljeno, ne bih trošio reči. Kad bi neko one moje gorepomenute "rane radove", tačnije onaj rađen u NOF-u, poredio s tim, osetio bih se uvređenim, al' ozbiljno.
Najgore od svega je što su oni nekom uzeli neke pare za to. Pretpostavljam ne mnogo, ali, kad je lik hteo da plati malog Đokicu da mu odradi sajt za šaku kikirikija, to je i dobio. Rekao bih da je bilo tako, jer kad videh kako mu je dizajniran logo, pretpostavljam da je i taj dizajner to odradio za jedan kit-ket ili snikers. Uslovno rečeno, dizajner, pre klinac iz komšiluka.
Webom se, na žalost, oduvek bavio svako, jer su alatke, pogotovo one početničke, i sa pogrešnom filozofijom, lako dostupne.
Dreamweaver teško da je početnička aplikacija, no kako je kod nas sve to "besplatno", na njemu se iživljava ko stigne.
Da ne bih bio pogrešno shvaćen -- svako je nekad bio početnik i nije znao mnogo toga, ali ako ste početnik, niste ćoravi. Imajte malo (samo)poštovanja, i ne bacajte svakakvo đubre na web.
Ako vidite da ne znate - a činjenica da ne znate kako se sajt postavlja, i šta je index strana, je vrlo dobar pokazatelj - radite dalje i usavršavajte se. Koristite Google, for God's sake, svo znanje leži tamo, samo treba da posegnete za njim, umesto da ubeđujete sebe da nešto znate, a nemate pojma.