U jednom youtube klipu, neki Kanađanin koji živi u Beogradu postavio par pitanja na račun njemu čudnih srpskih navika i “tradicija”, pa između ostalog i zašto stavljamo kečap na picu. U moru manje-više butthurt odgovora tipa “zato što volimo” i sličnih tanano-nacionalno-osećajno-povređenih nebuloznih odgovora (iako je čovek sve to pitao u polušali), samo jedan kršten odgovor koji mu lepo objasni da kod nas u vreme “otkrivanja” pizze prosto nije mogao da se nađe pelat, tj sos od paradajza koji se stavlja na pizzu, pa smo koristili kečap kao najpribližniju aproksimaciju. Ja bih dodao da, pošto smo inače sirotinja, a tek devedesetih smo to bili, sve te ulične picerije i pekarice su gledale da maksimalno uštede na materijalu, pa su koristili kečap ili čak paradajz sok, onaj “pica mocarela” sir koji više liči na parče voska a sa mocarelom nema dodirnih tačaka, kao i salamu podrigušu. Naravno sve to u količinama tek toliko da prekriju parče žilavog testa, pa je sve to zajedno imalo i izgled i ukus kartona, tako da je dodavanje kečapa odozgo bio jedini način da tu picu učiniš bar malo jestivijom. Kako to obično biva, vremena jesu i dalje krizna ali ne u istoj meri kao devedesetih, no ulična pica se i dalje pravi da ukusom i strukturom podseća na đon cipele, pa taj kečap odozgo ostaje i dalje potreba, a ne samo ružna navika iz nekih crnih perioda istorije.
I tu negde se setim kako razne vajne državne agencije za promociju turizma kao i novinski članci na tu temu, obilato koriste pljeskavice, ćevape, rakiju, lud noćni provod i žene kao najveće turističke atrakcije ove naše male nedođije. Poprilično je jadno da ti jedine atrakcije zemlje budu fast fud, težak alkohol i lake žene (o latentnom promovisanju seksualnog turizma ne bih sad trošio reči jer je to tek problem za sebe). Takođe se gura i priča o “evropskoj prestonici noćnog života”, “Berlinu na Balkanu” i slično, dok se svi lokali u centru pozatvaraju u ponoć, a horde stranaca ne znaju kud će, možeš jedino da ih ili oteraš na splav ili u Kaeste, pa ako niste došli na kurve i kokain nego se samo omladina koja traži neki normalan provod, možemo samo da se nadamo da vam je KST dovoljno dobar. Dobro, ima još mesta koja rade duže, ali većina nije u strogom centru ni tim delovima koji treba da budu Berlin…
No hajd’ da barem proanaliziram ove “nacionalne brendove”. Prvo, krenimo od pljeskavica. Evropski turista koji je pregurao 30tu i došao je agencijom ili po nagovoru prijatelja, je već na internetu izguglao Skadarliju, a tamo će naravno da ga oderu ali će bar da dobije pristojnu klopu, no šta se dešava ako je taj neko student, od 20 i nešto leta koji se smestio u hostelu i hoće samo da proba te čuvene pljeske na ulici? E, pa onda mu ne gine neka od pljeskara sa prosečnim vremenom poluraspada od 6 meseci. Pljeskara, ne pljeskavica, jer njihovo vreme poluraspada je svakako duže. To čuveno meso kojim se toliko ponosimo, koje uzdižemo u nebesa pogotovo ako je spram onih njihovih groznih kapitalističkih burgera (koji su, nedajbože, od čistog junećeg mesa), ima za početak jedno 50% soje. Ona druga polovina tzv “roštiljskog mesa”, koje toliko fušarimo da već ima i termin specijalan za to, se sastoji od nedefinisanog miksa najgorih delova svinjetine i govedine, čiji sastav varira od toga šta je moglo u tom momentu da se nabavi jeftinije. Dotična svinja ili goveče su uglavnom prošli inverznu albansku golgotu, to jest, stigli su iz Brazila na nekom teretnjaku, usput se pri pretovaru iz kontejnera u nekoh od albanskih luka barem malo otopilo, onda je lokalni preduzetnik preneo to na Kosovo šleperom, otakle je do Beograda stiglo u Ljatifovom gepeku, usput se otapajući i smrzavajući još par puta. Sreća tu je ona silna soja da malo priguši to što naša herojska svinjetina već uveliko smrducka, kao i izumi domaće kujne zvani “punjena” ili “gurmanska”, gde veće doze paprike i luka dodatno priguše to meso koje je odavno izgubilo ukus. Sreća pa su prilozi besplatni, tako da uz po kila luka, kupusa, urnebesa, senfa i sveprisutnog kečapa i u kilo somuna meso nećete ni primetiti. Ista priča važi za ćevape, ako ne utrefite neku od ćevabdžinica kojih, srećom, sada ima po gradu, nego se zajebete da uzmete ćevape na kiosku, dobijate istu albansku golgotu sa sojom i kečapom, samo drugačije oblikovanu. Verujem da će mladi Ling Min, nakon pojedene takve jedne “leskovačke" gurmanske, da zaključi da je bolje da se vrati svojim nudlama i pirinču, ili možda neće jer jebene nudle i pirinač jede ceo život i radije bi pojeo crknutog kera (štaviše, smatrao bi to specijalitetom), ali će svakako biti bar malo zbunjen u čemu je fora. Nemojte pogrešno da me shvatite, nema ništa lepše od prave domaće pljeskavice od čistog junećeg mesa sa malo luka, tu ne treba ni kečap ni drugi prilozi, ali to ovo što se kod nas po kioscima prodaje pod tim imenom apsolutno nije. Dakle, pošto smo apsolvirali nacionalno jelo, hajde da pređemo na nacionalno piće: OK, po gradu sad ima kojekakvih rakija barova gde ima i pristojne rakije, pa i ono što sad ima po prodavnicama se malo kultivisalo, lepo su ga upakovali i nabili mu cenu pa im se i isplati da ne fušare, a i loše je po biznis ako ti klijenti pomru. Ali većina radža koje će prosečan mladi turista da sretne je “domaća” dunja u kafiću ili nečija isto tako domaća brlja iz plastične flaše od kokakole od po litra. Prosečan srpski domaćin, koliko god da se kleo u rakiju, uglavnom nema pojma kako se ta rakija spravlja, i gleda da je optimizije količinski a ne po kvalitetu, tako da većina domaćih brlja je em šećeruša, em ima metanola preko svake mere jer se ništa ne baca, ni prvenac ni patoka. Svako ko nema suicidalne namere gleda da rakiju uzima ili od zaista proverenog izvora ili da kupi tu preskupu fensi rakiju za turiste koja je ipak prošla lab testove. Radža servirana u kafiću je garantovano optimizovana za marginu profita, čitaj najgora je brljevina koja je dodatno zbrljana u odnosu na prosečnu domaćinku, toliko da je skoro sigurnije uzeti vinjak, što je srpska reč za metamfetamine. Nastaviće se…
