Screencasts – Why, oh God, Why?

Nekad davno, u starim dobrim vremenima, imali smo uputstva... I ona su funkcionisala taman kako treba.

Kad bi neko postavljao glupa pitanja, ljubazno bi ga uputili na uputstvo sa „RTFM“ frazom.

Onda, neko je shvatio da su uputstva prepuna informacija koje nikad neće biti upotrebljene, i odlučio da napravi objašnjenje koje je lako za praćenje, da poštedi ostale korisnike i developere traćenja vremena koje je potrebno da bi se pročitalo uputstvo... i tako je nastao tutorial.

Tutoriali su dobra stvar – uglavnom pogađaju problem „u centar“, štede gomilu vremena potrebnog za pretragu uputstava, i što je najbitnije, daju jednostavno korak-po-korak objašnjenje tako da se ne izgubite u procesu. Naravno, svaki dobar tutorial je imao referencu na odgovarajuće uputstvo, za one koji imaju detaljnije prohteve. Dodajte tome google pretragu, i imate tutorial za sve što vam padne na pamet, očas posla.

E onda je došao „buzz“ o web 2.0, user-created sadržaj, socijalno umrežavanje, glupi blogovi, foto blogovi, video-blogovi i ostala sranja.... i usred svih tih „vlog-ova“, neko je smislio video tutorial umesto dotadašnje pisane forme, kao novo veliko otkriće.

Tako sada, kad googlate tražeći tutorial o nečemu, u mom slučaju uglavnom vezano za web razvoj, dobijam tone jebenih „screencast-ova“ umesto solidnog, tekstualnog, tutorijala.

Da se razumemo, screencast-ovi ne moraju obavezno da budu loša ideja. Na primer, ako pravite tutorial za 3D, CAD, video ili foto montažu ili aplikaciju, ovo je verovatno bolja ideja od pukog teksta, i to je sasvim OK.

Ali zašto, o bože zašto, bi neko napravio screncast za nešto što može da se objasni u nekoliko rečenica teksta?

Da stvari butu gore, uglavnom im treba dosta da se downloaduju (da, ponekad 2-3 minuta čekanja umesto momentalnih rezultata može biti previše, a često je to duže od 2-3 min), traju predugo (šta, 10 minuta za par klikova i linija teksta?), i uglavnom su na lošem engleskom sa teškim akcentom, najčešće indijskom, nemačkom ili nedajbože francuskom. Ne mogu da odlučim koji zvuči posranije kad vam treba tehnička informacija (a ne zabavni akcenti).

Autori takvih video-tutoriala se pride fokusiraju na beznačajne stvari, tipa kako uneti tekst u textbox, ili komentarišući, na primer, kako „morate da skrolujete“ da bi videli ostale opcije (kao da ste vi retardirani pa ne kapirate), ili prosto prave gomile grešaka u kucanju pa ih popravljaju usred screencasta, a vi sve to morate da gledate i sačekate da se debil smiluje i otkuca to što je hteo. Mislim, zamislite da ste morali da uživo da gledate kako ja kucam ovaj post. Dosadno, a?

Ponekad i sam govor, sem što ima grozan akcenat, nije govor nego mrmljanje u bradu, i to toliko nerazumljivo, da su vam bukvalno potrebni titlovi da bi ste razumeli o čemu jebeno pričaju. A sami ti titlovi bi vam bili dovoljni i bez video komponente, i tad bi se zvali „tutoriali“. Ko je ovde blesav?

I tako morate da gledate četvrt sata video klipa, samo da bi shvatili da ste istu stvar mogli da pročitate i ukapirate za 2 minuta samo da je bila napismeno umesto u vidu screencast-a. E to ja zovem gubljenje vremena. I to sve ako razumete mrmljanje na talibanskom akcentu.

Od takvih autora i ne očekujem mnogo pametnog, pa ne iznenađuje što su mnogi screencastovi pravljeni za jednostavne stvari koje podrazumevaju bukvalno 3-4 klika, koje bi (mada, možda grešim), i retard ukapirao, tipa „kliknite na dugme „Upload“, izaberite sliku, klinite „OK“.

Poenta priče – ako tutorial može da se predstavi u tekstualnom obliku – nemojte praviti video! Video je (kao što mu naziv kaže) za objašnjavanje vizuelnih stvari, i ako se takva potreba javi, slobodno napravite screencast, onda je to OK, ali nemojte zagađivati već prezagađen internet vašim glupim, besmislenim klipovima, ili ih bar nemojte obeležavati kao tehničke, kako ih Google ne bi izbacivao u svojim rezultatima. Hvala.

Ili se možda ova web 2.0 generacija toliko iskvatila da je zaboravila da čita, i radije bi presedela kroz 10-20-minutni video umesto da pročita par tričavih rečenica?

Borba protiv prokrastinacije, deo 1

Ok, sama činjenica da pišem ovaj post, je moj početak borbe protiv prokrastinacije.

Ako ne znate o čemu govorim, pravac Wikipedia - procrastination. Ukratko to je odlaganje poslova - odlaganje u nedogled. Ono što se u našem narodu zove lenjost.
Neću da ulazim u uzroke iste, ali kod mene su duboko ukorenjeni.
Kad god mi stvari krenu kako treba, tj. ispred mene se pojavi niz manje ili više teških zadataka, po čijem kraju ja mogu veoma da profitiram (u bilo kom smislu), e ja lepo krenem da palamudim, i da jedan po jedan zadatak pomeram, odlažem... I tako redom, jedan task povlači drugi, do tačke kad se sve nagomila i uveže u nemoguć čvor, čije razrešavanje prevazilazi moje mogućnosti, a i mogućnosti superčoveka. Onda kreću izgovori, što pred sobom što pred onima kojima sam obećao da će nešto biti urađeno, dok se ne zapletem do te mere da ljudi počnu da gube nerve i dižu ruke od mene, ili me sateraju uza zid - sve zavisi od toga šta im dugujem.

Ne bih detaljisao, ali moj repertoar laži i poluistina za kupovinu vremena, kao i izgovora je pozamašan. Možda u nekom momentu to stavim u pisanu formu - ponekad takve stvari mogu i da pomognu, ako se upotrebe u "prave svrhe".

Evo, i dok ovo pišem u cajtnotu sam - dugujem pare, koje ću dobiti tek kad završim posao koji dovršavam već mesec dana, a već sam dogovorio drugi, veoma unosan posao koji je poprilično hitan.

Plan ovog bloga, to jest postova na ovu temu je da sam sebi ukažem kako da se izborim sa tim problemom. Ako pri tome pomognem i nekom drugom, tim bolje. Pošto malo istražujem na tu temu, neće biti čudno ako su sve moje ideje zapravo plagijat već postojećih...

Dakle, od nečeg se mora početi. Moju situaciju sam već opisao, znači počinje se od gužve i gomile zakasnelih obaveza.

Za organizovanje vremena postoji tona načina - kalendari, to-do liste, post-it beleške u raznim oblicima, blogovanje, alarmi, podsetnici... Najbitnije od svega ovoga je želja za promenom (to bi vam svaki psihijatar rekao, u kakvom god da ste sranju), i pridržavanje planiranih obaveza.
Ovo potonje je najteže, ali da bi se čovek pridržavao plana, on mora da ima neke veze s realnošću.

Ameri bi to nazvali "Getting Things Done" (GTD), pa iako se ne držim toga jer su mi ideje sa 43 fizičke ili elektronske fascikle krajnje nezgrapne, sviđa mi se filozofija i pokušavam da iskoristim one njihove ideje koje su meni praktično upotrebljive.

No da ne pričam u prazno, krenuću od stvari s kojom sam ja počeo - TO DO lista.

Naravno, počinjao sam ja sa to-do listama zilion puta, ali se to vrlo često svodilo na mrtvo slovo na papiru, ili na neku zabelešku koja mesecima stoji negde na desktopu...

Elem, pošto imam gorepomenuti zilion obaveza, najprioritetnija je ona od koje se živi, tj projekat koji prvi treba da donese pare. Igrom neverovatnih slučaja, to je ujedno i stvar s kojom najviše kasnim.
Stvar je počela odugovlačenjem početka, lutanjem i praznim hodom, par propalih početaka, sve do momenta kad sam jedno veče, dan pred no što ću morati da pokažem ljudima da sam bar nešto uradio, batalio sve fensi metode koje sam razmatrao i uzeo da radim posao onako kako najbolje znam.

Prerana optimizacija je koren svog zla.

Dakle, uzeo sam da radim stvar pešaka, i ubrzo došao do neke osnove... Tu su se već nekako iskristalisale pojedinačne obaveze, i počeh da pišem na papir nešto što je spontano ispalo to-do lista.

Vremenom sam shvatio da je atomizacija ovakve liste veoma bitna, kako bi se posao dovršio na vreme. Ja sam, što se toga tiče, poprilično konzervativan, i nikad mi nije uspevalo da misli organizujem tako što ih unosim u kompjuter, nego isključivo papir i olovka.
Međutim, manipulisanje takvim podacima po bloku brzo pretvara lepo organizovan spisak u džumbus nerazgovetnih žvrljotina i simbola. Od elektronskih post-it ceduljuca po desktopu sam davno odustao, nikad se nisam privikao na njih. A nisam nikad koristio ni papirne, uostalom.

Veliki preokret se desio kad otkrih sajt koji svima preporučujem: todoist.com .
U pitanju je, pa, u suštini sajt za menadžment to-do lista, ali se ultra jednostavnim i zgodnim interfejsom, toliko praktičnim da me je bukvalno naterao da batalim papir i olovku i krenem da, za sad poprilično efikasno i predano, koristim ovaj sajt.

Za gotovo sve akcije postoje ili shortcuti s tastature, ili tokeni koji se unose prilikom unosa task-a (npr. !p1 je task prvog prioriteta, @fixme će dodati label "fixme", itd.

Toliko za sad... Vreme je da odmorim 10-ak minuta od gledanja u ekran, pa da se bacim na sleeći zadatak, da se ne bi ovo pretvorilo u još jednu zanimaciju za ubijanje vremena koja odlaže neodložive zadatke...